Ko rano rani subotom

Subota. Ustao sam malo pre šest sati i spremio se za posao. Dok sam silazio niz stepenice razmišljao sam kakvo je maltretiranje ovo ustajanje subotom. Svratio sam u prodavnicu da kupim flašu vode. Kada sam ugledao prodavačicu sanjivu i bunovnu, ništa bolju nego što sam i sam bio u tom trenutku, zapitao sam se kada je ona morala da ustane da bi otvorila prodavnicu u šest sati, da bih ja mogao kupiti to što mi je potrebno. Da li ona mora da ustaje tako rano da ja ne bih morao da razmišljam dan ranije šta treba izjutra poneti na posao?

Detinjstvo sam proveo u malom selu u Banatu. Koliko je selo malo govori podatak da kao dete nisam morao voditi računa o saobraćaju kad prelazim na drugu stranu ulice. U selu postoji jedna pekara, dve kafane i tri prodavnice. Ljudi u selu svoj život jednostavno moraju prilagoditi njihovom radu. Hleb se prodaje do 8h, a nedeljom ga nema uopšte. Prodavnice rade do 21h, a kafane tek od 18h.

Na selu čovek nije u mogućnosti da vodi život drugačijim tempom, osim onog koji mu samo selo diktira. Moraš ustati najkasnije u 7h da bi kupio svež hleb. Sve kupovine moraš završiti do 21h, a u kafanu ne možeš otići na jutarnju kafu.

Sećam se da mi se više puta desilo da zaboravim da kupim cigarete pre odlaska u kafanu. U takvim situacijama prinuđen si da se žicaš za cigarete. Novac ti ništa ne znači kada nemaš gde kupiti to što ti je potrebno. Ovi problemi nisu strašni, ali zahtevaju minimalni stepen organizacije i prilagođavanje svog stila života seoskom ritmu. Na selu nije isplativo niti razumno da neko sedi celu noć, samo da bih ja i meni slični mogli zadovoljiti svoju nikotinsku potrebu sa još jednom cigaretom pre spavanja. Jednostavno nema nas dovoljno.

A onda sam upisao fakultet i preselio se u Novi Sad.

Konačno, nisam morao kupovati više od jedne kutije cigareta odjednom. U svako doba dana i noći mogao sam izaći do trafike koja je bila na uglu i radila, kako ono amerikaci kažu: 24/7. Kafu sam mogao popiti i u 7h izjutra u nekom kafiću, kada bih uranio. Jedna stvar me je posebno fascinirala: nedeljom u pet časova posle podne mogao sam kupiti svež hleb. Možda mnogi ljudi ne razumeju moje oduševljenje ovim, ali moram napomenuti da sam svake nedelje 20 godina jeo hleb od subote. Pekara kod nas nedeljom nije radila. Sve ove stvari su bile i za očekivati, ipak je ovo grad i ima mnogo više ljudi sa različitim potrebama, a i drugih koji su spremni da zarade na njima.

Vratimo se sad na prodavačicu sa početka priče i činjenici da ona mora da ustane pre mene subotom da bi prodavnica bila otvorena u 6 izjutra. Nije tu kraj, ta ista prodavnica mora biti otvorena i nedeljom i to svake nedelje od 6 do 23h. Ne želim da spominjem za koju svotu novca ona i njena koleginica rade taj posao, jer je to jedan sasvim drugi problem. Saosećam se sa njima, jer i samo ustajanje u takvim situacijama je dovoljna žrtva za lenštine poput mene, koje uživaju u komforu dozvoljene neorganizovanosti.

Cela ova situacija me je navela da postavim sebi jedno pitanje i razmislim o njemu: koliko ljudi mora da ustaje vikendom i maltretira se, da bi drugima koji spavaju i odmaraju, omogućili da postanu zaboravni, lenji i opušteni u svojim svakodnevnim aktivnostima?