Komšinice, zar opet za ručak svrake s lukom?

Pre šest meseci preselio sam se u novi stan. Do tada sam skoro uvek živeo u nekoj kući gde je moj prostor bio odvojen od drugih. Ne smetaš nikome i niko ti ne smeta. Imati svoj privatni ćošak je nešto neprocenjivo. Na žalost gubitak ovog mira je cena koju čovek mora da plati kada se seli iz kuće u stan, posebno ako dolazi da živi u grad sa sela.

Prva nezgodacija koja te dočeka, kada se useliš u neku zgradu, je činjenica da svakog dana saznaš ko šta ima za ručak. Loše projektovani otvori za odžake u novim zgradama koji nemaju cug, uzrokuju da se u stanu oseti miris komšijskog ručka. Sve ovo ne bi bilo tako strašno da taj miris nije neki ukiseo i odvratan, poput mirisa koji odaju čarape osobe koja se vratila iz celodnevnog lova. Jedan poznanik je za njega prokomentarisao:

• Komšinice, zar opet za ručak svrake s lukom?!!

U početku smo probali da se organizujemo da prepodne kada se ručak sprema izađemo iz stana kako bi ga izbegli. Ovo je bilo delotvorno u početku, ali se problem ubrzo vratio kada smo ustanovili da nema pravila kada se ručak sprema. Često se miris osetio u večernjim časovima, a dešavalo se ponekad da zamiriše i u sred noći. Na žalost, to je stvar na koju ne mogu direktno da utičem. Jedino rešenje bilo je postaviti rozetu na crevo od aspiratora i na taj način sprečiti ulazak neprijatnih mirise u stan. Na ovaj način gubi se smisao istog u kuhinji, ali neprijatnih mirisa više nema.

Drugi problem života u istoj zgradi sa drugim ljudima, je netolerantnost na vreme za odmor i spavanje. Po nekom nepisanom kućnom redu vreme za odmor bi trebalo da je od 14h do 17h i noću od 22h do 7h izjutra. U tom periodu ne bi trebalo vršiti nikakve aktivnosti u stanu koje proizvode buku koja može nekome smetati. Ali uvek se nađe neko pametan da zakucava eksere u ponoć ili da vežba sviranje fagot-a u 16h.

Dok sam živeo sam u svom izolovanom kutu voleo sam, a volim i dan danas, da slušam glasnu muziku. Ali, to više ne radim. Kada sam se doselio u ovaj stan rešio sam da ne uključujem svoje ozvučenje. Glasna muzika i basovi mogli bi smetati komšijama. Ovo je bilo čisto iz predostrožnosti, jer priznajem da se i sam često zaboravim da li je vreme za odmor ili za kućne poslove. Zato mi je lakše da odustanem od glasne muzike, nego da razmišljam da li ću nekoga uznemiravati i nerviti sa njom. Na žalost bez obzira koliko se ja trudio da budem predusretljiv prema svojim komšijama, uvek se pronađe neko samoživ koga ne interesuje niko u njegovoj okolini.

Komšinice sa sprata ispod voli da sluša tiho muziku sa izuzetno pojačanim basovima. Posebno voli da je ostavi da svira noću dok spava. Tiha muzika nije problem, ali se basovi u mojoj spavaćoj sobi čuju kao da neko kuje gvožđe i udara čekićem o nakovanj. Posle nekoliko neprospavanih noći bio sam prinuđen da nazovem komšinicu u 2 sata posle ponoći:

• Dobro veče, da li je to stan … tu i tu?
• Ko je to?!
• Ovde komšija sa sprata iznad.
• Šta Vam treba?!
• Da li bi ste bili ljubazni da ugasite muziku ili da smanjite basove?
• Komšija da li Vi znate da ja spavam?!!!
• Komšinice, izvinjavam se na uznemiravanju, ali i ja bih voleo da spavam, ali od …
• U redu ugasiću!

Izgledalo mi je da je komšinica ovde bila bezobrazna. Ona se uvredila što sam se drznuo da je nazovem u toku noći i da je probudim. Na kraju ne treba joj zameriti, ipak sam je probudio 🙂 Muzika se više nije čula od nje. Izgleda da još uvek postoje obazrivi ljudi kojima je ponekad dovoljno samo skrenuti pažnju da njihovi postupci uznemiravaju nekog drugog.

Za sebe volim da kažem da sam tolerantan, ali ponekad se neke stvari jednostavno ne mogu tolerisati. Mesec dana pošto sam se uselio u stan, iznad nas su se doselili novi stanari koji nisu vodili računa da li je dan ili noć. Često, noću u periodu između 2 i 4 časa znala je da me probudi glasna muzika, koja kao da je dolazila iz moje dnevne sobe. Žanr muzike ne želim da spominjem (iako je bio dodatni izvor nervoze), jer nije od presudnog značaja za ovu priču. Da me neko probudi u 2 ujutro pesmom koju najviše volim da slušam isto bih reagovao.

Policija je dolazila da gasi njihovu muziku na zahtev drugih komšija, a posle mesec dana maltretiranja komšiluka, njihov gazda im je otkazao stan. Pomislio sam da su tu nestali svi problemi i da su ostale komšije dovoljno razumne. Ali samo na kratko…

Iznad nas se doselila komšinica sa psom.